До дипломе магистра у народној ношњи - мр Владимир М. Влајић из Великог Лаола

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

Јуче, 8. маја 2021, на Марковдан и Дан победе у Другом светском рату, примио сам диплому магистра социолошких и економских наука у оквиру мање церемоније на Универзитету у Инзбруку, због епидемиолошке ситуације која већ траје више од годину дана. По завршетку студија Међународних економских наука и добијања потврде о магистратури 11. новембра 2020. године на Дан победе у Првом светском рату нисам био толико сигуран да ће у скорије време доћи до свечаног уручивања дипломе која је из месеца у месец померана због „превисоког броја заражених“. Но, како наш народ зна да каже „стрпњен спашен“.

Oдлучио сам ипак да сачекам још неко време. Друга опција би била да ми Универзитет диплому пошаље поштом на кућну адресу, што ми је било неукусно јер дан свечаног уручивања ипак представља нешто посебно за најужу породицу. Дан који се памти, јер без подршке породице теже бисе стигло до тог циља.И ето, пре око десетак дана обавестили су ме из организационог комитета за свечане доделе диплома на инзбрушком Универзитету да ће највероватније 8. маја бити уприличена свечана додела у најужем кругу.

Рекох себи, Богу хвала, ништа није случајно! Какве ли дивне симболике – дипломирати и примити диплому на оба Дана победе над злом! Одлучио сам да диплому примим у српској народној шумадијској ношњи. Додуше, знао сам то још одавно. Да ћу једног дана диплому Универзитета у Инзбруку примити у народној ношњи…
Пример сам пронашао у нашим славним прецима, који су је с поносом носили у разним приликама, а тако остали увек аутентични и своји.

Потврду у тој идеји сам нашао у мом пријатељу адвокату Филипу Живановићу, којег сам упознао током мојих годину и по дана проведених у Београду, када сам гостовао на Економском факултету у Београду и покретао Аустријску службу сећања у Србији – 2015/16.

Филип је своју диплому на Правном факултету у Београду примио у српској народној шумадијској ношњи такође пранашавши инспирацију у нашим светлим прецима и академику проф. Радомиру Лукићу који је крајем тридесетих година прошлог века на париској Сорбони своју дисертацију одбранио управо у народној ношњи.Поред тога, имао сам прилике да присуствујем доделама диплома на које су моји пријатељи Аустријанци, Немци и Африканци долазили у својим народним ношњама. Нема посебнијег и свечанијег од народне ношње свог народа!

Поред свега хтео сам на личном примеру да покажем да традиција и наука, прошлост и савременост итекако иду једно уз друго. Потврду у томе видим и у томе што су на јучерашњи дан, моју одлуку да се појавим у народној ношњи, сви прихватили позитивно – од ректора и декана, преко организационог тима доделе, па све до осталих апсолвената.То по мени потврђује да управо оне различитости, с којима постајемо жива бића и аутентичне индивидуе, чине свет и живот лепим, уколико једни према другима приступимо с поштовањем.На крају, волео бих да и други будући апсолвенти искористе прилику, буду свесни својих корена и одлуче се да своје дипломе приме у својим ношњама. Можда баш ова моја лична прича послужи као инспирација и охрабрење за такав корак…

Срећан Дан победе! Живели